Na mnogaja ljeta

Prvih deset godina Glasa javnosti prohujalo je kao đački letnji raspust. Dok udariš dlan o dlan. U toj deceniji, na razmeđi vekova, bogatoj burnim političkim događanjima, kao na filmskoj traci, smenjivali su se i događaji u redakciji. Od brojnih novinara koji su hrlili ka novoj, pročulo se, slobodoumnoj redakciji, do beskonačnih objašnjavanja i ubeđivanja njenih članova sa vlasnikom Radisavom Rodićem o tome da li i koliko novine treba najpre da zarade novca da bi od ostatka moglo da se odvoji i za zarade poslenika javne reči ili da bude obrnuto.

Krenulo je sve kako treba ili, bolje rečeno, spoljni društveni događaji su toliko pritiskali novine da su samo sasvim ujedinjene mogle da se odupru. U toj redakciji radili su ljudi od pera, profesionalci koji danas zarađuju svoj hleb u Vladi Republike Srbije, Narodnoj banci Srbije, Večernjim novostima, Politici, Vol strit žurnalu, Glasu Amerike, Blicu, Kuriru, Presu, Danasu, Pečatu, agenciji Fonet, televizijama Šabac, Avala, Foks, BK, Radio-televiziji Srbije, Pravdi, Standardu, Gloriji, Gazeti...

Logističku podršku tim novinama davala je, pre svih, brojna čitalačka publika. Mnogi od njih često su pisali poprilično, za to vreme, umne i slobodarske članke, koje je redakcija zdušno objavljivala. Bili su to, po pamćenju pisca ovog teksta, Budimir Mrdović iz Aranđelovca, Antonije Đurić iz Beograda, Maks Stebal iz Novog Sada, Dragoslav Mutavdžić iz Kruševca, Nikola Cerovac iz Užica, Miodrag Spajić, Dragoljub Todorović i Svetozar Bojanin iz Beograda, Milutin Garašanin iz Žarkova, Dragan Vidaković iz Prilika kod Čačka, Milutin Živković i dr Nebojša Janovski iz Beograda, dr Miodrag Bjelić iz NJujorka, Rusimir Tatović iz Čačka, dr Miroslav Egerić iz Novog Sada, Smiljan Aleksijević iz Zaječara, Zoran Janković iz Pariza, Jelena Krivokapić iz Kosovske Mitrovice Gordana Petrović iz Jagodine...

Ispisala je Glasova redakcija, a štampala Glasova štamparija uzbudljiva svedočanstva vremena u obliku knjiga. Pored popularnih izdanja posebnu provokaciju izazvale su dve „Čuvao sam Miloševića“ i „Demokratska pljačka Srbije“. Vlasnik je to blagoslovio, ali je zato dugo, dugo potom kusao čorbu koju mu je zakuvao tadašnji ministar finansija. Maltretirao ga je, otimao mu novac, samo što ga nije javno obesio.

O tome što radnici iz štamparije i ostali zaposleni mesecima ponekad nisu primali zaradu teško je šta pametno reći. Vruć kesten prebacivan je iz ruke u ruku raznim guvernerima, ministrima finansija i ostalim moćnicima koji su besomučno globili Glas, do pokretača novina Rodića koji se nalazio u bezvazdušnom prostoru između njih i zaposlenih. Pojedinac kao samoniklo drvo ili država kao sistem - sasvim je svejedno. Pucalo je to po leđima zaposlenih.

Hroničari i brojni analitičari, istoričari i sociolozi, kada budu analizirali prohujala vremena, veliku građu naći će u ovim dnevnim novinama koje slave desetogodišnjicu postojanja. Mnogo toga je iza njega, Glas je uprkos svima i svemu opstao, pa ako pokretač ne bude jedno jutro ustao na levu nogu, nema razloga da ne dočekamo u svečarskom raspoloženju i naredne jubileje.

Na mnogaja ljeta.

(Autor je bio dugogodišnji urednik)