DECENIJA BORBE ZA ISTINU


Piše: Dragoljub Petrović

Na današnji dan, 25. aprila 1998. godine, izašao je prvi broj Glasa javnosti. Prostorije redakcije na trećem spratu u Vlajkovićevoj broj osam, u kojima i danas rade novinari Glasa javnosti, osveštane su 20. aprila 1998, na Vaskrs, a tada se na kioscima pojavio novi dnevni list pod imenom Novi Blic. U uvodniku tog broja pisalo je: „Krećemo na naš veliki pravoslavni praznik Uskrs. Ima li u tome neke velike simbolike? Nekog lepog predskazanja? Neka nas prate i Bog i čitaoci“. Do 24. aprila štampali smo se pod imenom Novi Blic, ali smo, zbog sudskih zabrana koje su nas pratile i kasnije, nastavili pod danas prepoznatljivim imenom Glas javnosti. Po želji osnivača Radisava Rodića, naš list je nastavio tradiciju Glasa javnosti, koji je izlazio u Kragujevcu 1874. godine i tada, kao i mi, svakoj vlasti bio knedla u grlu. Za deset godina na čelu Glasa promenilo se deset glavnih i odgovornih urednika (Manojlo Vukotić, Milan Bečejić, Srećko Petrić, Slavoljub Kačarević, Perica Gunjić, Maja Vojinović, Petar Lazić, Ivan Čorbić, Slavica Jovović i Đuro Bilbija), a kroz redakciju je prošlo nekoliko stotina novinara, od kojih su mnogi priznata imena u srpskom žurnalizmu.

Na udaru režima

Za samo osam meseci izlaženja, prema istraživanju „Beografita“, Glas je postao druga najčitanija novina u Beogradu. Već oktobra 1998. godine Miloševićev režim doneo je zloglasni Zakon o javnom informisanju, iz kuhinje Vojislava Šešelja, smišljen kao instrument za zastrašivanje i finansijsko iscrpljivanje neposlušnih medija. Novinari Glasa bili su pod žestokim udarom cenzorsko-propagandnog partijskog aparata oličenog u vlasti SPS, JUL I SRS. Proglašavani smo „izdajnicima“, „NATO plaćenicima“, proganjani, novčano kažnjavani i obasuti pretnjama svake vrste. Usledile su milionske novčane kazne. Glas se odlučio da ne ulepšava stvarnost, što je i pisalo u zaglavlju lista, a to ga je koštalo i novaca i živaca. Izdavač, urednici i novinari zatrpani su kaznama od čega su „samo“ 52 izrečene od 1998. do 2000. godine, prema Zakonu o informisanju. Glasu je tada nezabeleženom otimačinom zaplenjena vredna oprema. Tužbe su podnosili Zoran Lilić, Vojislav Šešelj, Zoran Anđelković, LJiljana Blagojević i mnogi drugi. Kuburilo se s novcem, papirom, izlazilo na smanjenom broju strana. Neprestano je bilo problema sa nedostatkom hartije, a Glas je jednom periodu izlazio na papiru od kojeg su pravljene papirne kese![ antrfile ]

Marko s pištoljem u redakciji

U utorak, 19. januara 1999. godine, u redakciju Glasa banuo je Marko Milošević, sin Slobodana Miloševića, koji je na Srpsku novu godinu, 14. januara, dobio sina. Ušao je sa naoružanim telohraniteljima i sam noseći pištolj u rukama. To je bila njegova reakcija na tekst „Veselje u kući Miloševića“. Vikao je, pretio da će sve da pobije, mahao pištoljem, tražeći autora teksta i glavnog urednika. Uperio je i pištolj u našeg vozača, pretio mu da će „da ga polomi, pa da vidi kako to radi najmoćnija familija“, a onda izašao, besno šutirajući sve pred sobom, i usput psujući. Oktobra 1999. redakciji Glasa javnosti zabranjen je rad. Posle sedmodnevnog upornog i užurbanog rada, finansijska policija i beogradski Odsek za privredni kriminal MUP Srbije, u noći između četvrtka, 30. septembra, i petka, 1. oktobra, te godine, odlučili su da zabrane izlaženje Glasa javnosti. Po prvi put 2. i 3. oktobra 1999. godine novine se nisu pojavile pred čitaocima. I redakciju i štampariju okupirali su finansijska policija, policajci u civilu, a listu i štampariji zabranjen je rad na 15 dana. Obrazloženja ili bar ozbiljnog razloga nije bilo. Finansijska policija je od jedan do dva sata posle ponoći stavila pečate na vrata redakcije i na sve štamparske mašine „ABC grafike“, čime je onemogućen rad novinara i štampanje lista.

Otimačina u ime države

Krajem juna 2000. bilo je pitanje časa kada će država preuzeti jedinu privatnu štampariju u Srbiji, „ABC grafiku“ i time onemogućiti svim nevladinim listovima da se pojave na tržištu. „Jeste li vi prinudni izvršioci?“, sa ovim pitanjem suočavao se svaki posetilac koji je tih dana zakoračio u hol zgrade broj 8. u Vlajkovićevoj ulici, gde je bilo sedište štamparije „ABC grafika“ i Glasa javnosti. Radnici u štampariji „ABC grafika“ i novinari Glasa u tišini pakovali su ono malo stvari koje mogu da ponesu. Prema odluci Privrednog suda - sva imovina tog preduzeća prelazi u ruke države Srbije i njome se poništavaju svi ugovori i briše vlasništvo u zemljišnim knjigama „ABC produkta“ (firme-majke koja je većinski vlasnik „ABC grafike“), nad zgradom u strogom centru Beograda. Tako je umalo nestala jedina privatna štamparija koja je po kapacitetima mogla da konkuriše državnim štamparijama „Borbe“ i „Politike“. Kad već u prethodne dve godine nije uspela da drakonskim Zakonom o informisanju finansijski uništi medije izvan svoje kontrole, vlast u Srbiji potegla je za novim rešenjem - ugasiti štampariju koja štampa drugačije mišljenje. A počelo je štampanjem biltena „Promene“, glasila opozicionog bloka Savez za promene. To je bio signal vlastima da „intenziviraju“ pitanje vlasničkih odnosa unutar štamparije „ABC grafika“. Za opomenu, prvo je usledilo 38 tužbi zbog štampanja Biltena, a svaka tužba je u proseku bila teška 150.000 dinara. Kad se ta opomena pokazala neefikasnom, Privredni sud je pokrenuo stečajni postupak za štampariju. Početkom januara 2000. je u Vlajkovićevu 8. ušao je stečajni upravnik koji je stalno novim privremenim merama otimao privatno vlasništvo.

Bomba pod autom

Došao je 5. oktobar i Miloševićev režim je otišao, a samim tim i najteži period u istoriji lista. Ali, ni tada, iako se lakše disalo, nismo imali mnogo vajde od statusa prvoboraca za bolju Srbiju. Mnogi kojima smo u „vunenim vremenima“ pružali priliku da ih preko stranica našeg lista narod vidi i čuje, brzo su zaboravili sve to zavaljeni u fotelje. „Mercedes“ Radisava - Raje Rodića, pokretača Glasa javnosti, izgoreo je 6. jula 2003. godine oko 22 sata, posle eksplozije u Ulici LJutice Bogdana. Počinioci i nalogodavci do danas nisu identifikovani. Poreska uprava opet nam se nakačila na vrat u demokratiji, kada je, u septembru 2004. godine, utvrđeno da Glas javnosti duguje oko 20 miliona dinara. Dug je trebalo da bude kompenzovan potraživanjem na ime materijalne štete koja je Glasu pričinjena u vreme vlasti Slobodana Miloševića, a koja je procesuirana pred Trgovinskim sudom u visini od 750 miliona dinara. Situacija se zaoštrila kada je Glas javnosti 16. februara počeo da objavljuje feljton prema knjizi „Demokratska pljačka Srbije“ Dragana Vlahovića, u kojoj je argumentovano prozvano više ljudi iz vlasti, među njima i tadašnji ministar finansija Mlađan Dinkić. Pored spoljnih pritisaka i teške ekonomske krize, bilo je u ovim godinama i unutrašnjih problema, čestih kašnjenja plata, osipanja redakcije, ali se, i pored svega, nastavljalo napred. Redakciju Glasa, priznavali su to mnogi koji su odlazili u druge redakcije, svih ovih 10 godina borbe za istinu krasila je sjajna drugarska atmosfera, što nam je i u najtežim momentima pomoglo da ovoliko dugo opstanemo. Finansijske i sve ostale moguće kontrole mesecima su boravile u zgradi, napadani smo posle objavljivanja postera s vojne parade i Ratka Mladića, zbog intervjua sa jednim od atentatora na premijera Zorana Đinđića Miloradom Lukovićem Legijom i u mnogim drugim prilikama. Ni danas nam nije baš lako na prenatrpanom medijskom nebu Srbije, ali smo i dalje brend i što je najvažnije - nikad ne odustajemo!

Na mnogaja ljeta

Prvih deset godina Glasa javnosti prohujalo je kao đački letnji raspust. Dok udariš dlan o dlan. U toj deceniji, na razmeđi vekova, bogatoj burnim političkim događanjima, kao na filmskoj traci, smenjivali su se i događaji u redakciji. Od brojnih novinara koji su hrlili ka novoj, pročulo se, slobodoumnoj redakciji, do beskonačnih objašnjavanja i ubeđivanja njenih članova sa vlasnikom Radisavom Rodićem o tome da li i koliko novine treba najpre da zarade novca da bi od ostatka moglo da se odvoji i za zarade poslenika javne reči ili da bude obrnuto.

Krenulo je sve kako treba ili, bolje rečeno, spoljni društveni događaji su toliko pritiskali novine da su samo sasvim ujedinjene mogle da se odupru. U toj redakciji radili su ljudi od pera, profesionalci koji danas zarađuju svoj hleb u Vladi Republike Srbije, Narodnoj banci Srbije, Večernjim novostima, Politici, Vol strit žurnalu, Glasu Amerike, Blicu, Kuriru, Presu, Danasu, Pečatu, agenciji Fonet, televizijama Šabac, Avala, Foks, BK, Radio-televiziji Srbije, Pravdi, Standardu, Gloriji, Gazeti...

Logističku podršku tim novinama davala je, pre svih, brojna čitalačka publika. Mnogi od njih često su pisali poprilično, za to vreme, umne i slobodarske članke, koje je redakcija zdušno objavljivala. Bili su to, po pamćenju pisca ovog teksta, Budimir Mrdović iz Aranđelovca, Antonije Đurić iz Beograda, Maks Stebal iz Novog Sada, Dragoslav Mutavdžić iz Kruševca, Nikola Cerovac iz Užica, Miodrag Spajić, Dragoljub Todorović i Svetozar Bojanin iz Beograda, Milutin Garašanin iz Žarkova, Dragan Vidaković iz Prilika kod Čačka, Milutin Živković i dr Nebojša Janovski iz Beograda, dr Miodrag Bjelić iz NJujorka, Rusimir Tatović iz Čačka, dr Miroslav Egerić iz Novog Sada, Smiljan Aleksijević iz Zaječara, Zoran Janković iz Pariza, Jelena Krivokapić iz Kosovske Mitrovice Gordana Petrović iz Jagodine...

Ispisala je Glasova redakcija, a štampala Glasova štamparija uzbudljiva svedočanstva vremena u obliku knjiga. Pored popularnih izdanja posebnu provokaciju izazvale su dve „Čuvao sam Miloševića“ i „Demokratska pljačka Srbije“. Vlasnik je to blagoslovio, ali je zato dugo, dugo potom kusao čorbu koju mu je zakuvao tadašnji ministar finansija. Maltretirao ga je, otimao mu novac, samo što ga nije javno obesio.

O tome što radnici iz štamparije i ostali zaposleni mesecima ponekad nisu primali zaradu teško je šta pametno reći. Vruć kesten prebacivan je iz ruke u ruku raznim guvernerima, ministrima finansija i ostalim moćnicima koji su besomučno globili Glas, do pokretača novina Rodića koji se nalazio u bezvazdušnom prostoru između njih i zaposlenih. Pojedinac kao samoniklo drvo ili država kao sistem - sasvim je svejedno. Pucalo je to po leđima zaposlenih.

Hroničari i brojni analitičari, istoričari i sociolozi, kada budu analizirali prohujala vremena, veliku građu naći će u ovim dnevnim novinama koje slave desetogodišnjicu postojanja. Mnogo toga je iza njega, Glas je uprkos svima i svemu opstao, pa ako pokretač ne bude jedno jutro ustao na levu nogu, nema razloga da ne dočekamo u svečarskom raspoloženju i naredne jubileje.

Na mnogaja ljeta.

(Autor je bio dugogodišnji urednik)

O Glasu su rekli

Vladika Artemije, episkop raško-prizrenski:
Posvećeni Kosmetu

Bez Glasa javnosti bili bismo uskraćeni za mnoge važne informacije, komentare, prikaze... Glas javnosti se izdvaja među mnogim dnevnim publikacijama svojom objektivnošću, istinoljubivošću, posebno posvećenošću pitanjima Kosova i Metohije. Nažalost, mi na Kosovu i Metohiji nismo u stanju da ga redovno pratimo iako bismo to želeli. Ali kad smo u Beogradu, na proputovanju kroz Srbiju, gde se može kupiti, ne propuštamo priliku.


Danka Novović, spiker-voditelj:
Zanimljivo o Kosovu

Glas su novine koje čitam od početka i vi ste moj izbor. Redovno čitam onaj deo koji piše o Beogradu, jer me sve što je vezano za grad posebno interesuje. Naročito pratim tekstove koji izlaze u nastavcima. Nedavno sam pratila veoma zanimljivu temu o Kosovu u vašem feljtonu. Izbor tema o kojima pišete u tim tekstovima je veoma zanimljiv. A kao televizijski čovek, u svim novinama smeta mi kad se stvarni program na televiziji i onaj koji je objavljen u novinama ne poklapaju i ne mogu da to ne zamerim i vašim novinama, a zameram i to što su u TV dodatku programske šeme veoma redukovane, završavaju se u 10 sati.


Bilja Krstić, muzičar:
Više zdravog života

Na kulturnim stranama Glasa uvek pronađem nešto što rado pročitam, odlično su propraćeni pozorište, film, književnost... Nekad ste imali i sjajne osvrte na umetničku muziku na način na koji se to nije radilo u drugim novinama. Imali ste i deo u kome se pisalo o novim muzičkim pravcima i njorld muzici i to sam nekada rado čitala. Volela bih da možda imate više tema o zdravom životu, zdravoj ishrani, toga ima ponekad, ali generalno fali.


Vojislav Milovanović, protoneimar Hrama Svetog Save:
Od Vaskrsa do Vaskrsa

Sećam se Vaskrsa 1998. godine kada se na kioscima pojavio prvi broj Glasa javnosti. Te godine su bile sve osim pogodne za izlazak jednih dnevnih novina koje su verovale u promene i drugačiju Srbiju. Hrabrost i doslednost u širenju ideje slobodnog informisanja, koju je Glas pokazivao od jednog do drugog Vaskrsa, i tako već čitavih deset godina, svakako je za poštovanje. Moja saradnja sa novinarima Glasa oduvek je bila sjajna i smatram da se radi o pravim profesionalcima, koji se trude da verskim temama pristupe na ispravan način i vrlo kvalitetno i redovno prate izgradnju Hrama Svetog Save.


Zoran Stanojević, advokat:

Sviđa mi se slobodno vreme

U Glasu čitam sve, najradije politiku, hroniku i sport. Zanimljivi su mi i tekstovi sa rubrike slobodno vreme, kada se na njima piše o muškoj modi i temama vezanim za muškarce. Voleo bih da imate više zanimljivih kolumni.



Zoran Ostojić, LDP:
Ne čitam

- Ne, ne čitam Glas javnosti i ne bih, prema tome, mogao da vam kažem šta mislim o vašim novinama.



Veljko Delibašić, advokat:
Zanimljive reportaže

Više od sedam godina svakodnevno kupujem Glas. Oduševljen sam sadržajem, objektivnošću i originalnošću na koji predstavljate lepe i ružne stvari. To radite sa mnogo stila i mere i zato možete da budete uzor ostalim medijima. Rado, iz profesionalnih razloga, čitam hroniku, ali i političku rubriku, koja je vrlo objektivna. Takođe, rado čitam reportaže koje su uvek zanimljive i putopise. Drago mi je što Glas javnosti, i pored svih iskušenja u ovih deset godina, poput nekih drugih medija, nije prešao u žutu štampu već je ostao svoj.



Savo B. Jović, glavni sekretar Sinoda SPC:
Služenje istini

Ne ulepšavati stvarnost znači govoriti istinu i služiti istini, a to i jeste razlog zbog koga čitam Glas. Jer je, kako mudra narodna izreka kaže, „istina lepša i gola, nego li laž u zlato okovana“. Veoma je bitno što vi znate šta je Crkva, za razliku od nekih listova čiji novinari, da im ne pominjem ime, ne znaju zašto praznujemo Vaskrs, Božić, Bogojavljenje, Sretenje i druge praznike, odnosno šta je suština slavljenja.
Potrebno je da više pišete o dobrim delima koja izgleda u poslednje vreme malo koga, da ne kažem nikoga ne interesuju. Dakle, da imate i stranicu bele hronike, a ne samo crne. U vašim novinama bih promenio onu stranicu na kojoj objavljujete horoskop.


LJubomir Ranković, urednik Glasa crkve:
Korektan odnos prema Crkvi

Glas javnosti čitam redovno, od samog početka. Kao svešteniku mi se veoma dopada što ima izgrađen i korektan odnos prema crkvi - ne samo prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi nego i prema svim konfesijama. Glas je savremen i moderan dnevni list koji se potpuno profilisao u uspešnan i omiljen list. Posebno bih pohvalio što Glas donosi obilje vesti i objavljuje stavove mnogih ljudi iz javnog, kulturnog i društvenog života. Što se zamerki tiče, smatram da sva srpska štampa, pa i Glas, mora naći jedan novi pristup našem narodu, koji je duhovno, moralno i kulturno zapušten, da što pre izađe iz krize.


Bruno Vekarić, portparol Tužilaštva za ratne zločine:
Pomažete u istragama

Čitam vaš list, koji je poznat još iz vremena kada je bio jedan od prvih opozicionih glasila u Srbiji. Redovno mi je na stolu svakog jutra u Tužilaštvu. Glas ima mnoge dobre strane, društvo i hronika su izuzetno dobri, a ove rubrike su, po prirodi posla, interesantne nama u Tužilaštvu. Naravno, čitam političku stranu, ekonomiju... Često su vam dobri intervjui i teme. Od kolumni volim da pročitam one koje piše Dragoljub Petrović. Dobro je što imate ispovesti o zločinima nad Srbima u prethodnim ratovima, a to je nama u Tužilaštvu značajno. Čak smo i neke predmete pokrenuli zahvaljujući nekim vašim tekstovima, kao kada je posle pisanja Glasa pokrenuta istraga o zločinima nad Srbima na Velebitu u Hrvatskoj.



Tomo Zorić, portparol Republičkog tužilaštva
Ozbiljne novine

Mogu da kažem da ste ozbiljne novine, koje su na medijskom podneblju Srbije postavile jasnu granicu između ozbiljnih i tabloidnih. Kada u vašem listu pročitam neku informaciju, znam da je ona proverena i tačna. I ove godine mogu da kažem da ste ostali dosledni sebi, objektivni i nezavisni. U Glasu čitam sve. Pored hronike, čitam političku rubriku, društvo i ekonomske teme. Želim vam da ostanete isti i da se ne menjate.



Dragan Todorović, SRS
Nema senzacija

- Smatram da ozbiljne probleme obrađuje na ozbiljan način. Dobro je što niste krenuli putem senzacionalizma, kao ostale novine. Ne sviđa mi se to što se povremeno pojedine političke opcije bolje tretiraju u odnosu na ostale. To bi trebalo da izbegavate.


Nada Kolundžija, DS:
Privlači pažnju

- Profesija mi je takva da imam obavezu da pročitam svu dnevnu štampu. Mislim da vam nedostaje malo više profesionalizma, ali u principu uvek nađem neki članak koji mi privuče pažnju.


Andreja Mladenović, DSS:
Nacionalni kurs

- Ranije sam Glas mnogo više čitao nego sada. Ali ono što mogu da primetim jeste da taj neki nacionalni i državni kurs Glas nije menjao od vremena kada je bio jedna od najjačih opozicionih listova. Teme o Kosmetu su ozbiljno odrađene, i u tom smislu - skidam kapu. Ono što vam nedostaje je aktuelnost, odnosno malo više živosti u novinama.



Žarko Obradović, SPS:
Niste površni

- Dopada mi se što u nekim temama koje obrađujete u vašem listu idete dublje, odnosno niste površni. Ono što bih promenio je to što ponekad odete, valjda poneseni opštom jurnjavom za tiražom, kao i svi, ka senzacionalizmu, što samo naruši ugled novina, s obzirom na to da te stvari traju tri dana.



Dubravka Filipovski, NS:

Pouzdan list

- Dugo pratim vaš list i znam da ste imali dosta problema sa svih strana. Ipak, mislim da ste pouzdan hroničar dnevnih zbivanja, i sa posebnom pažnjom pratim intervjue koje vaš list objavljuje. Ono što bih vam zamerila je da se dosta oslanjate na agencijske izveštaje, a da malo ljudi imate na terenu, odnosno na događaju gde uvek može da se dobije neka informacija više.



Nikola Papak, G17 plus:
Svojim putem

- S obzirom na to da imate istog izdavača kao i dnevne novine za koje mislim da su neprofesonalne, za vas je dobro što se ne krećete putem tih novina.



Milan Ivanović, SNV:
Prvih pet strana

- Pozitivna ocena u svakom slučaju. Prvih pet strana u vašem listu obavezno pročitam i moram da kažem da mi je taj deo novine najinteresantniji. Redovno čitam vaše kolumniste, pogotovu Branu Crnčevića. Kratke vesti su vam interesantne, aktuelne.



Oliver Ivanović, Srpska lista za Kosmet:
Novine u centru

-Čitam Glas i doživljavam ih kao novine koje su u centru. Odmereni ste i izbalansirani, nemate senzacionalističke naslove, što je jako dobro. Pratim sa posebnom pažnjom sve što pišete o Kosmetu. Mislim da bi trebalo da imate više autorskih tekstova i intervjua sa javnim ličnostima, ne samo iz sfere politike.



Nino Brajević, predsednik UNS:
Navika iz devedesetih

- Glas javnosti su novine koje se redovno kupuju u mojoj kući i moram da kažem da ga redovno čitam. I ako mi se desi da u toku dana ne stignem da pogledam novine, prosto mi nedostaju. Ovo mi je možda i navika stečena još od kraja devedesetih, kada ste osnovani, ali je tako. Glas je prolazio kroz vrlo burno vreme, posebno treba reći da je bio jedna od prvih novina koja se našla na udaru Zakona o informisanju iz Miloševićevog vremena i da je dosta propatila. Mislim da je vaš list jedan od retkih koji je promenio dosta urednika, tako da se donekle to odrazilo i na često menjanje uređivačke politike, što je opet dovelo do gubitka dela čitalaca.


Nadežda Gaće, predsednik NUNS:
Dobre teme

- Uvek čitam sve novine pa i Glas. Često me, sa jedne strane, iznenadite, da tako kažem, sa dobrim temama koje otvarate, dok me isto tako iznenadite i sa nekim vrlo neprijatnim pristupima. Ne dopada mi se to što negirate dešavanja, recimo u Srebrenici, ali s druge strane, dobro je što pratite sve što se dešavalo sa srpskim žrtvama u ratovima na prostorima bivše Jugoslavije. Ipak, treba da vodite računa da, kada je rat, svi stradaju i sve žrtve treba poštovati. Posebno zato što ćemo se još dugo sa ovom problematikom susretati.



Dragan Janjić, zamenik ministra kulture:
Razne faze

- Glas, rekao bih, spada u prve tabloide koji su pokrenuti na ovim prostorima, ali za razliku od drugih, često se dešavalo da teme koje pokrenete na kraju ispadnu istinite. Generalno gledano, mislim da sve novine u Srbiji treba sa malo više pažnje da izveštavaju o manjinama i žrtvama rata. Pa tu mislim i na vas. Moram da kažem i da sam ranije Glas, pre pet-šest godina, mnogo više čitao nego danas, ali znam da ste prolazili kroz različite faze.



Matija Bećković, književnik:
Na kraju škole

- Čitam Glas, ali da se malo našalimo. Recimo ovako: Punite deset godina, što znači da ste pri kraju osnovne škole...



Brana Crnčević, književnik:
Imate dobre  čitaoce

- U Glasu je sve dobro, jedino vam zameram što imate tako dobre čitaoce i što će ih biti još više. Još ste mladi, pa tako imate vremena da još dugo, dugo rastete.



Boris Bizetić, kompozitor i TV voditelj:
Loš papir

Glas pratim od početka i prvih četiri-pet godina izlaženja bio je jedino štivo koje sam redovno pratio, tek posle je došla prava poplava novih novina. Mislim da je Glas jedna od retkih novina koja ima normalan pristup normalnim stvarima i piše o normalnim temama i zato se izdvaja od drugih.
Ako mi nešto smeta to nema veze sa sadržajem, ni sa dizajnom, to je loš papir na kome se štampa. U početku mi to nije bilo važno, ali su se vremena promenila i sva druga izdanja se bave tom kozmetikom.
Inače, Glas je jedna ozbiljna novina s pravim izborom raznovrsnih tema, koja se čita sa zadovoljstvom, a to s pravom mogu da kažem, jer u mojoj kući postoji kult novina.



Momčilo Bajagić, muzičar:
Dobar dizajn

Ma šta ljudi govorili, meni se dopada dizajn Glasa i veličina, jer može da se čita i u taksiju - nije preveliki da ne može da se otvori, a nije ni kao strip, pa čovek zna da čita novine. Tekstovi su tako napravljeni da, ako nemaš vremena da ceo dan sediš i čitaš novine iz naslova, nadnaslova i podnaslova možeš da shvatiš šta se u stvari desilo i da ti to bude dovoljno da stvoriš pravu sliku o nečemu.


Milica Milša, glumica:
Retki pošteni

-Za vaše novine mogu da kažem da su jedne od retkih poštenih i ozbiljnih novina i zato ih čitam. Niste list koji po svaku cenu juri senzacionalizam i tiraž i zato znam da vam ljudi veruju i da će reći da, ako je pisalo u Glasu, onda je tako i bilo.



Goran Sultanović, glumac:
Zna se šta je gde

Glas su novine koje redovno kupuje moja žena. Ima koncepciju koja je podređena čoveku koji želi baš da se informiše. U vašim novinama tačno se zna šta je gde i čovek lako pronađe one strane koje pišu o temi koju prvo želi da pročita i to je za ljude koji su po prirodi stvari robovi navika dobra stvar.



Bora Đorđević, rok muzičar:
Satira nedostaje

-Čitao sam novine i u vreme kada ste bili opušteniji i imali savremeniji dizajn, a bilo je vremena i kada ste imali i satiru i to mi najviše nedostaje. Jedno vreme sam Glas kupovao redovno, umeli ste da stvari nazovete pravim imenom i to je ono čemu treba da težite.



Tihomir Arsić, glumac:
Uvek srpski

Glas je uvek bio srpski i izdavač koji ga štampa uvek je negovao tu nacionalnu crtu koja je kod vas jasno definisana. Sa vaših strana može da se vidi da nije dobro za Srbiju da se miri sa tendencijama koje nam se nameću i koje teže da od Srba u Srbiji naprave nacionalnu manjinu.  Ne stidite se da napišete da biti nacionalno orijentisan ne znači biti protiv evropske Srbije, kao i to da nije sve što je antisrpsko automatski i evropsko.



Miroslav Ilić, pevač:
Objektivni

-Čini mi se da se razlikujete od svih drugih novina baš po toj prvoj strani koja ima i kritički o onaj drugi stav, a na kojoj nikad nije bilo ni bombašenja ni senzacionalizma koji preovladava u drugim novinama.Trudite se da budete i tačni i objektivni i to se vidi.



Igor Rakočević, košarkaš:
Ne pišete gluposti

Vi ste ozbiljna novina, ne izmišljate i ne karikirate izjave. Rečju, ne pišete gluposti! Verujem u ono što pročitam u Glasu javnosti, za razliku od mnogih tabloida. Normalno je da me najviše interesuju vesti iz košarke, a generalna zamerka je da bi tekstovi u sportskoj rubrici mogli da budu opširniji. Voleo bih da ima više članaka u kojima se predstavljaju pojedini igrači, njihova profesionalna karijera, da iz tog teksta saznam sve što me zanima o toj osobi.

Odštampani i posle zabrane

Postoji dovoljno izuzetnih događaja u decenijskoj istoriji Glasa javnosti da bi pričama o njima moglo da se ispuni celo jubilarno izdanje. Takvo je bilo vreme i okolnosti u kojima je list nastao i počeo da radi, ali i najveći broj članova redakcije bili su izuzetni ljudi, po spremnosti da se bore za svoja uverenja. Jedan takav događaj ostao je zapisan na naslovnoj strani lista, ne tako davno, ali ipak u prošlom veku.

U leto 1999. godine Srbija se oporavljala od bombardovanja. Postajalo je sve jasnije da vladajući režim neće moći još dugo da opstane. I režim je pojačavao pritisak protiv takvih stavova, naročito na medije koji su važili kao nerežimski.

Tokom poslednjih deset dana septembra, Savez za promene organizovao je svakodnevna protestna okupljanja na beogradskim ulicama, koja su se završavala sve žešćim policijskim prebijanjem i razjurivanjem demonstranata. Tih dana prostorije Glasa preplavila je četa kontrolora iz raznih inspekcija koji su, uz prisustvo naoružanih policajaca, do kasno u noć pregledali dokumentaciju, opremu, legitimisali zaposlene, uzimali izjave - saslušavali, nebrojano puta. Vladala je zloslutna atmosfera, svi su strepeli od namera tih ljudi i sa zebnjom očekivali kako će njihova „poseta“ da se završi.

Već je bilo sličnih upozorenja koja nisu slutila na dobro. U štampariji Glasa, osim gotovo svih srpskih nerežimskih listova, počelo je svake noći da se štampa i izdanje pod nazivom „Bilten za promene“ sa potpisom Saveza za promene. Tim povodom počele su da stižu telefonske pretnje iz vlasti, a onda i zvanična upozorenja Ministarstva za informisanje koje je zahtevalo da se prekine štampanje „Biltena“. Senka ozbiljnog sukoba sa vrhom režima nadvila se nad zgradu u Vlajkovićevoj 8. Nije se ni znalo odakle sve i kome stižu pretnje. U jednom trenutku vršilac dužnosti glavnog urednika napustio je posao usred popodnevnog zaključivanja lista i nestao netragom. Kasnije se javio telefonom samo da kaže kako „više ne može“...

Takva zastrašivanja nisu sprečavala redakciju i štampariju da rade i da list redovno izlazi. U četvrtak uveče, 30. septembra, akciju pretresanja redakcijskih prostorija preuzeli su finansijski policajci, a povećano je prisustvo uniformisanih policajaca, među kojima su se pojavili i oni u čizmama, sa šlemovima i naoružani „dugim cevima“. Pretilo je da novine zakasne s početkom štampe zbog finansijskih policajaca koji su popisivali opremu u odeljenju za prelom i pripremu za štampu i odvodili pojedine urednike i novinare na saslušavanje „u četiri oka“ u sporednim prostorijama zgrade.

Štamparija je tada bila smeštena u prizemlju i podrumu zgrade u Vlajkovićevoj 8. „Okupacija“ finansijske i redovne policije odjednom se, oko 22 časa, sa trećeg i drugog sprata, iz prostorija redakcije i administracije, preselila u prizemlje gde su bile mašine za štampu knjiga i časopisa. Iz podruma se čula tutnjava starih rotacionih mašina koje su već počele štampu prvog izdanja Glasa. Na otpremnoj rampi već su ležali paketi sutrašnjih novina, od petka, spremni za prve isporuke na najdaljim linijama za Vranje i Kosovsku Mitrovicu.

Šef ekipe finansijske policije saopštio je odluku da zapečati sve štamparske mašine. Naredio je svojim pomoćnicima da odmah počnu to da rade. Bio sam tada direktor i glavni urednik redakcije i štamparije i pozvali su me da potpišem da sam primio rešenje o stavljanju pečata na štampariju. Objašnjenje je bilo da su u „radnim prostorijama u večernjim satima pronađena dva lica koja nemaju ugovor o radu“, navodno radnici „na crno“.

U prvom trenutku nisam mogao da poverujem ni da će to uraditi, ni da je moguće da ponude takvo obrazloženje. Nisam znao da se na ulicama upravo odigrao najžešći obračun policije i demonstranata. Posle rasturanja protestne kolone kod Brankovog mosta, oko 21 čas, policija je jurila i tukla „koga stigne“, upadali su i u kafane pa su stradali i neki od gostiju u „Trianglu“ i „Znaku pitanja“. Savez za promene oko 22.15 proglasio je na Trgu Republike kraj protestnih okupljanja, očigledno procenjujući da policijsko nasilje postaje nepodnošljivo. Režim je rešio da zaoštri obračun sa neposlušnima.

Posle prve rasprave sa finansijskim policajcima postalo je jasno da će svoju nameru da ostvare. NJihov šef zapretio je hapšenjem svakome ko se suprotstavi, njegovi pomoćnici već su stavili pečate od crvenog voska na neke od mašina, a stiglo je još policije u čizmama i sa teškom opremom. Rotacije su, sprat ispod nas, i dalje brujale, čula se lupa iz teretnog lifta kojim su palete sa sutrašnjim novinama izlazile iz podruma na rampu gde su čekala vozila. Policajci, izgleda, nisu shvatali odakle treba da počnu „hapšenje mašina“.

Svi su oni, i njihov šef, pokazivali nelagodnost: bili smo među zapečaćenim mašinama (koje te noći i nije trebalo ništa da štampaju) u prizemlju, a oko nas stajali su izmešani grafički radnici, vozači, novinari, policajci u uniformama, već su stigli i izveštači iz drugih redakcija... Neki od novinara Glasa prilazili su mi i šaputali na uvo - da se potučemo...

Palo mi je na pamet da objavimo ovo što nam se događa. Javio sam to telefonom kolegi na trećem spratu, u redakciji, i nastavio raspravu s policajcima. Tražio sam da nam daju neko vreme dok smirimo radnike i novinare, pa da dovršimo njihov mučni posao.

Polako smo išli, od mašine do mašine, u prizemlju, smišljali probleme oko njihovog blokiranja i gledali postavljanje pečata sa šarenim končićima. U međuvremenu, čulo se kako se zaustavljaju „rotacije“ u podrumu, jedna po jedna (bilo ih je tri), pa ponovo kreću ali - znao sam - sa izmenjenom naslovnom stranom.

Kada smo sa policajcima sišli u podrum, već je prošla ponoć. Zaustavili smo prvu „rotaciju“, ali tek pošto je potrošila sve rolne papira za štampu pa zatim tako i ostale. Majstori su mi šaputali da su odštampali više od 120.000 primeraka, što je bio nezabeležen rekord za tako kratko vreme.

Posle je stavljen pečat od crvenog voska i na vrata redakcije na trećem spratu, ali ujutro,1. oktobra, na kioscima se naš list pojavio s naslovom na naslovnoj strani: „Zabranjen Glas javnosti“. Da je zabranjen - ne bi se pojavio, a mi smo bili ponosni što smo uspeli da objavimo tu nelogičnost. Ne znam da li se u još nekom listu tako nešto dogodilo.

(Autor je bio dugogodišnji glavni i odgovorni urednik i direktor)

Prva bomba

Beše već davno, evo sad će deset godina, ali reč je o jubileju koji sigurno niko neće slaviti - desetogodišnjici bombardovanja koja pada 24. marta iduće godine. Pa se nešto malo prisećam...

Elem, kako me bog dao, u to vreme jednostavno nisam mogao da dozvolim da neki rat prođe bez mene, a tu negde oko 20. marta naša vojska i policija privodile su kraju čišćenje terena od bilmeza iz OVK. Baš tada rekoh, ajde i to da vidim, poslednje borbe vođene su oko Podujeva. O bombardovanju su svi pričali, ali gotovo niko nije i stvarno verovao da bi mogli da nas „izrokaju“. I tako krenemo fotoreporter i ja malom „fijestom“ put srpske kolevke, sada prvi put u rat, jer sve ono što se godinama ranije događalo svodilo se na kamenje sa šiptarske i suzavac sa policijske strane. Opet, mislim se - rat ko rat, prvi li mi je?! Bio sam ja i kod Zadra i Šibenika i ispred Gospića, i u Sarajevu i u Mostaru, zviždanje pored glave bila mi je uobičajena muzika (da ne kažem da sam bio u „prvim borbenim redovima“ jer su tadašnji heroji redovno upotrebljavali tu floskuletinu, niko nije, bre, radio svoj posao, svi su džudžali u tim nekim „prvim“ redovima).

Prođe „fijesta“ s nama policijski punkt kod Bujanovca, pa preko Gnjilana do Prištine i hotela „Grand“. Hotel prepun belosvetskih novinara, TV i ostalih skalamerija, a oni puni ko brodovi, ubiše se od para i ratnih dnevnica. I bi tako samo još dan, dok veseli Goran Matić nije doneo dekret o najurivanju stranih medija, onih sa Zapada. Da ste videli tu scenu, bežanija kao u Vijetnamu, a recepcionari Srbi u „Grandu“ se razbiše od para, jer oni lovatori sa Si-En-Ena, Bi-Bi-Sija i ostalih kuća i kućica nisu ni gledali račune, plaćali su na neviđeno, samo da bi što pre pobegli. A mi, Rusi, Bugari i Grci - ostadosmo. Sutradan smo otišli do Podujeva glavnim drumom na kojem, osim nas, niko nije prolazio, po putu gomile blata sa gusenica. Pre neki dan, snajperista je pogodio vozača autobusa, pa sad ti biraj, ili sedi u „Grandu“ ili radi posao... Šta ćemo, gas do daske, šćućuri se i šta ti bog da.

Uveče, sedosmo u restoran da večeramo, konobar donese klopu, pričamo o potpuno bezveznim stvarima, kad u pola osam odjeknu „prva“, ona na prištinski aerodrom. Zatresoše se stakla na restoranu, struje u momentu nestade, a oni Rusi i ekipa naglavačke pobegoše. Mi se samo pogledasmo sa konobarom, a on je učinio jedino logično - doneo je još po jedno pivo.

Nešto kasnije, pokušavam da dobijem svoje u Beogradu, nekako uspeh, žena mi u panici, sprema se za sklonište, kažem - sedi kući, ne plaši dete... A mene čeka izveštaj za Glas. Pa sad ti radi.

Odradih ja posao i dva dana kasnije došlo vreme za povratak u Beograd. Ali ne lezi vraže, u onoj „fijesti“ goriva samo za pola puta, a na pumpama ni kap ne može da se dobije, ima samo za Vojsku i policiju. Je... te, kako ćemo kući?! Ali, proradi meni vijuga i setih se papirčeta koji smo izmolili u pres-službi Generalštaba da nam pošalju neki dokument koji ćemo da pokazujemo na kontrolnim punktovima, da imamo barem nešto kod sebe. Beše to umrljani faks na kojem je pisalo da nam „jedinice vojske izađu u susret prilikom pravljenja izveštaja, itd“. Manje-više, ništa, ali na vrhu je stajao memorandum Generalštaba, onako baš lep i značajan. Bato, spas! Dođemo mi na pumpu u Gnjilanu, sedi čika napolju i gricka čačkalicu, ja se mrtvački uozbiljim i kažem: „Dobar dan, mi radimo za Vojsku, treba nam gorivo“. Slagah bezočno, mrtav-ladan. Čika pogleda onaj papir, vide memorandum i samo upita: „Koliko“. - Pun - rekosmo uglas i konačno smo imali za nazad. Na istu foru prođoh i u Beogradu, gde sam na „Zmaju“ sipao do vrha u dotle gotovo prazan rezervoar „keca“. Da bude za bežaniju na selo, ako zatreba...

(Autor je urednik i novinar od prvog broja)

Sa ljudima po brdima

Deset godina u Glasu prošlo je kao rukom o ruku. Sa ljudima po brdima. Po Pešteru, Zlataru, Tari, Sinjajevini i Durmitoru, po Zlatiboru, Javoru, Goliji, Bosanju i Dubokom potoku, po Salijevoj ravni, Srednjem brijegu, Tičjem polju, Ozrenu... Nikad nisam ni krio da sam se gore, po brdima, najbolje i osećao, slušajući i zapisujući šta pričaju i osećaju ljudi, a i u Glasu uvek je za ljude bilo mesta. Kad sam se pre neki dan presabirao i „listao mozak“ šta je od tih deset godina u Glasu ostalo, ispostavilo se da su to tek - brda i ljudi! Neljudi se brzo zaborave.

Pamtim Giljevu i ono jutro kad sam zorom banuo na planinu sa Tašom Hamidovićem, baš u trenutku kad je planinu popala magla. Čudna, jesenja. Ona jutarnja, više izmaglica no magla, ponegde prozirna pa su sunčevi zraci kroz nju pravili velike, teške, šarene zavese, okačene po kosama i livadama, ponegde gusta i crna, pala po dolovima... To jutro, Tašo mi je u svom katunu, nasred Sjeničkog polja, dok smo pili jurdum i dok je ženama naređivao da večera bude gotova kad se vratimo sa planine, prosto i jasno rekao ono što se kroz život, obično, brzo zaboravi - vijek je kratak, čini dobro pa se dobru nadaj, Bog je jedan za sviju, i za Srbina, i za muslimana, i za Ciganina...

Upokojio se naš Ivan. Fala Bogu, odmorio se, pričalo se dugo po zlatiborskim selima kada se na onaj svet preselio Ivan Bujić, stari zlatiborski rabadžija. Čitavog života nikud nije žurio, a sve zemaljske poslove pozavršavao je na vreme. Život je proveo u svojim Korlićima, bez struje i ove sadašnje tehnike, kraj šporeta na drva, bez televizora i radija, a nikad ni pre ni posle nisam sreo čoveka zadovoljnijeg na život. Bio je blag kao aprilska kiša. Mi u selu, rekao mi je jednom, ne cenimo čo’eka kol’ko televizora i radiona ima, nego - kakav je čo’ek, domaćin.

Stanimirka Jarčević iz Milakovića pod Ozrenom, kad sam je jednom našao na planini i priupitao koliko čeljadi ima kod kuće, zategla priču kao da ih je šesnaestoro. - Vako - premišljala se na pašnjaku - imam kod kuće sebe, ova dva-tri brava, sebe, ova dva-tri brava, pa se siti uveče izrazgovaramo... Kosan Lazović iz Tičjeg polja, suviše daleko i suviše visoko na planini da bi ga se ovozemaljske stvari mnogo ticale, čudio se jednom gostima iz Prijepolja što su ga požurivali da pokrije ceradom drvena kola puna suvog sena pred olujom koja je dolazila...

Neka ga, koji ga pokisne taj će ga i osušiti, rekao je mirno, a tog julskog dana bio je isti, neverovatni mir i u njegovoj duši i u njegovom dvorištu visoko u planini. Kao u manastirskoj porti.

Pavlu Mikavici iz Panjka, iznad Mokre gore, državna granica između Srbije i Bosne, jednog jutra osvanula po sred - štale. Pošto vezujem goveda na različite strane, jedan vo ima da mi noćijeva u Bosni, drugi u Srbiji, a kad uđem u štalu da im položim, ima devet puta da prekršim granični režim svakog dana, podsmevao se Pavle glupostima onih koji jedan narod dele na dva dela, onih dana kad se ni u državi a ni oko države nije znalo ni ko pije ni ko plaća.

U kući LJubomira Jovanovića u selu Dujke na Pešteru slušao sam kako su on i njegova žena Stoja ceo život crnčili, kupovali zemlju, držali i po 400 ovaca i jaganjaca, sve dok LJubomir, kao nožem, nije za stolom presekao priču. Sad, rekao je ravnodušno, i njemu i Stoji biće dosta dva metra zemlje, gore na brdu, kad ih onaj odozgo pozove, a neće čamati, dodao je... LJubomir je umro ima dve godine, grob mu je na brdu iznad kuće, a meni se, kad lutam po Pešteru, čini svaki čas da će, onako visok i suv, na konju, pod šajkačom, banuti iza neke kleke...

Po ovakvim ljudima i njihovim životima, po brdima, pamtim deset godina Glasa. Sreća je pa je u Glasu i u novinama, a i u redakciji za ljude uvek bilo mesta.

    (Autor je reporter i dopisnik iz Užica)